Results 1 to 2 of 2

Thread: ISTINA:Srebrenica i politika ratnih zlocina

  1. #1
    Banned
    Join Date
    Nov 2005
    Posts
    956

    Default ISTINA:Srebrenica i politika ratnih zlocina

    Džordž Bogdanić

    Srebrenica i politika ratnih zločina

    Deset godina posle završetka rata u Bosni trebalo je da predstavlja dovoljan vremenski razmak da se taj konflikt postavi u ispravnu istorijsku perspektivu. Ali, sudeći po nedavno ponuđenoj, ali politički iskrivljenoj, Rezoluciji američkog Kongresa, to neće biti slučaj. Rezolucija izdvaja i preuveličava zlostavljanja koja su počinile srpske snage nakon osvajanja Srebrenice i namerno ignoriše podjednako brutalne i čak veće vojne operacije usmerene protiv civilne srpske populacije, pre i posle Srebrenice, u zaštićenoj zoni zapadne Slavonije i Krajine. Ovi brutalni napadi, s ciljem etničkog čišćenja, sprovele su hrvatske snage, koje su obučavali i naoružavali Amerikanci, pruživši im i logističku podršku.

    U jesen 1995. bivši zamenik komandujućeg NATO snaga Čarls Bojd piše za časopis Spoljna pitanja :

    "... više od 90 procenata Srba u zapadnoj Slavoniji etnički su očistile hrvatske trupe, uprkos tome što je to područje pod zaštitom UN... Čini se da su ove operacije drugačije od delovanja srpskih snaga u zaštićenim zonama Srebrenice i Žepe samo po tome koliko je Zapad prao svoje ruke i Si-En-Enovim snimcima koji su kasnije izašli na videlo. Etničko čišćenje izaziva osudu samo kad su izvršioci Srbi, nipošto kad se vrši nad njima."

    Operacija "Bljesak", koja se dogodila više od mesec dana pre Srebrenice, bila je očigledan i direktan napad na civilno stanovništvo - muškarce, žene i decu - u zaštićenoj zoni UN (UNPA), koju je direktno odobrio američki predsednik Bil Klinton. "Mnogi Srbi su nestali u napadu teškog naoružanja i bombardovanju iz vazduha u ponedeljak i utorak, dok su pokušavali da pobegnu na jug, ka mostu na Savi, koji deli Hrvatsku od Bosne", pisao je Rodžer Koen za Njujork tajms. "Broj od 450 mrtvih Srba, koji je izneo Gojko Sušak, hrvatski ministar odbrane, izgleda da je umanjen". Veoma umanjen. Zvaničnici Srpske pravoslavne crkve su saopštili da se broj ubijenih srpskih civila pre može izraziti u hiljadama.

    "Prihvatanjem hrvatskog osvajanja zapadne Slavonije", navodi izaslanik EU lord Oven, "Kontakt grupa (kojom dominiraju SAD) u stvari je dala zeleno svetlo bosanskim Srbima da napadnu Srebrenicu i Žepu". Prema tadašnjoj UN rezoluciji, napad na zaštićene zone se mogao iskoristiti kao opravdanje za NATO intervenciju. To je politika koju su SAD iskorištavale selektivno, odbijajući zahteve (barem jedan od komandujućeg UNPROFOR u Sarajevu) da se kazne muslimani ili Hrvati za kršenje, ali nalažući NATO snagama da započnu bombardovanje kad su bosanski Srbi odgovorili na provokacije izvan "zaštićenih zona", koje nikada nisu bile demilitarizovane. General UN Frensis Brikmon piše 1994:

    "Bosanska armija napada Srbe iz zaštićenih zona, Srbi uzvraćaju, uglavnom na liniji razgraničenja, i bosansko predsedništvo optužuje Unprofor da ih ne štiti od srpske agresije i zahteva da se preuzmu vazdušni udari na pozicije srpske artiljerije."


    U svojoj knjizi "Balkanska odiseja" lord Oven jasno stavlja do znanja da je uspostavljanje "zaštićenih zona", bez demilitarizacije, bila "najgora odluka u vreme njegovog predsedavanja [ Međunarodnom konferencijom za Jugoslaviju]."

    Dok su nebrojene zloupotrebe ljudskih prava dosledno dokumentovane na svim stranama u sukobu, muslimanska strana je bila ta koja ih je najbolje iskoristila kao moćno oružje za dobijanje simpatija međunarodne zajednice. Kad je bosanski ministar spoljnih poslova Haris Silajdžić izjavio na konferenciji za štampu u Sarajevu da je "70.000 ljudi" ubijeno u blizini Bihaća u novembru 1994
    ,

    njegovi zahtevi upućeni NATO za napad iz vazduha dobili su veliku medijsku pažnju. Međutim, UN istražitelji su kasnije izjavili novinaru Bi-Bi-Sija Džonu Simpsonu da je "manje od hiljadu" ljudi ubijeno u okolini Bihaća, u bici koju su započele muslimanske snage, napavši Grabež plato, koji su držali Srbi i tako ih isprovocirali na kontra-napad.

    Video-snimak koji je nedavno prikazan u Haškom tribunalu, navodno, prikazuje srpsku paravojnu jedinicu na Treskavici, koja je pogubila šestoricu muslimana, a upotrebljen je, bez ikakve logike, kao "dokaz" za užasno preterane procene koje navode da su Srbi ubili 7.000 muslimana nakon osvajanja Srebrenice u istočnoj Bosni. Ako su bosanski Srbi ubili šestoricu muslimana, ova "logika" pretpostavlja (a autentičnost snimka tek treba da bude utvrđena), da su onda snage bosanskih Srba sigurno pogubile 7.000 muslimana u svom napadu na Srebrenicu. [2]

    U međuvremenu, u prve tri godine rata u Bosni Srebrenica je bila utvrđenje muslimanskog gospodara rata Nasera Orića, koji je reporteru Vašington posta Džonu Pomfreu i novinaru Toronto sana Bilu Šileru pokazao snimke masakra koje su njegovi vojnici izvršili u srpskim selima. Šiler je napisao da je Orić "najkrvožedniji ratnik koji je ikada kročio na bojište" i priseća se svoje posete njegovoj kući, januara 1994. -

    Jedne hladne i snežne noći, sedeo sam u njegovoj dnevnoj sobi, gledajući šokantne video-snimke onoga što bi se moglo nazvati "Najveći hitovi Nasera Orića". Video sam spaljene kuće, mrtva tela, otkinute glave i ljude kako beže. Sve vreme Orić se cerio, diveći se sam svom "minulom radu". "Napali smo ih iz zasede", objašnjava u jednom momentu, kad se na ekranu pojavi slika nagomilanih leševa, raznesena eksplozivom. "Ove smo lansirali na Mesec", hvalisavo kaže Orić. Za sliku avetnjski praznog grada s rupama od puščanih zrna na kućama Orić kaže da su tu "pobili 114 Srba". Posle je bila proslava, sa pevačima prozuklih glasova koji su ga slavili.

    Prema bivšem komandujućem Unprofora, generalu Filipu Morionu, Naser Orić je "izgleda poštovao političke instrukcije iz predsedništva u Sarajevu", primedba koju je potvrdio i general Sefer Halilović, vojni komandant muslimanske armije BIH. U prvih nekoliko godina rata srpsko stanovništvo iz Srebrenice i okolnih sela bilo je ili ubijeno, ili prisiljeno da pobegne zbog Orića. Osmog maja jedan od vojnika Nasera Orića ubija jednog od političkih lidera bosanskih Srba, Gorana Zekića. Budući da je Zekić bio predsednik Srpske demokratske stranke u Srebrenici i ugledan sudija, njegovim ubistvom konflikt dobija na zamahu i to pokreće egzodus 1.500 Srba iz Srebrenice. Teško da je prošao ijedan dan bez spaljivanja obližnjih sela i gradova kao što su Bratunac, Sikirići, Konjević Polje, Glogova, Zalažje, Fakovići, Loznica, Orliće, Biljača, Crni Vrh, Milići, Kamenica i Kravica.

    Masakr u Kravici desio se na pravoslavni Božić, najveći srpski religijski praznik. Reporterka londonskog "Južnoslovenskog žurnala" Džoan Filips procenjuje da je do 3. marta 1993. barem 1.200 Srba ubijeno, a još 3.000 ranjeno u Orićevim napadima."

    Danas bukvalno nema nijednog Srbina u celoj srebreničkoj opštini. Od 9.300 Srba koliko ih je živelo ovde, ostalo je manje od 900. Od 11.500 Srba u Bratuncu, više od 6.000 je pobeglo. U srebreničkoj opštini oko 24 sela je sravnjeno do temelja. Poslednje veliko srpsko selo u oblasti Bratunca i Skelana napadnuto je i uništeno 7. januara 1993."

    Zašto onda, uprkos masovnim i detaljnim dokazima koje je UN dostavio 1993, Haški tribunal nije optužio Nasera Orića sve do 2002, pa čak i tada samo za manja nedela "zlostavljanja" zatvorenika? Sistematsko klanje srpskih civila u oblasti zapadno od Drine očigledno nije uspelo da se kvalifikuje za kategoriju "zločina protiv čovečnosti".

    Za razliku od toga, brza odluka da se lideri bosanskih Srba optužbe za „genocid” posle osvajanja Srebrenice odražavala je političku korektnost Tribunala, čiji je kadar uglavnom biran od strane Madlen Olbrajt, koja je tada bila na mestu ambasadora SAD u UN. U međuvremenu, izveštaj koji će uskoro da objavi Grupa za istraživanja o Srebrenici, grupa novinara i naučnika sa profesorom Edom Hermanom sa univerziteta u Pensilvaniji na čelu, izaziva ozbiljne sumnje u zvaničnu verziju događaja u Srebrenici, uključuju pristrasnost, preterano uvećan broj žrtava i sumnjivu metodologiju koja je korišćena da se opravdaju procene napravljene još pre nego što je istraga i počela.

    Značajno je i to što su prikaz događaja u Srebrenici osporili i visoki zvaničnici NATO i UN koji su se zatekli u Bosni na mestu događaja. Među njima su, kao što je ranije navedeno, zamenik komandanta NATO Čarls Bojd, koji je bio obaveštajni direktor NATO; potpukovnik Džon Srej; Koordinaor Un za civilna pitanja Filip Korvin: i Karlos Martins Branko, UNMO (Vojni posmatrač UN) Zamenik šefa za operacije UNPF (Fonda UN za stanovništvo), koji je ispitivao vojne posmatrače UN u Srebrenici. Korvin, najviši oficir UN u Bosni u vreme osvajanja Srebrenice i autor knjige „Sumnjivi mandat”, lični doživljaj poslednje godine rata, tvrdi da je zvanična verzija događaja u Srebrenici „kampanja dezinformisanja koja je sa leševima zakopala i činjenice.”

    Branko, vojni oficir UN iz Portugala, tvrdi da su procene o 7.000 žrtava „iskorišćene i izmanipulisane u propagandne svrhe.” On je 1998. napisao da „nema sumnje da je najmanje 2.000 bosanskih muslimana poginulo u borbama sa bolje obučenom i bolje komandovanom BSA (Armijom bosanskih Srba)” tokom tri godine žestokih sukoba. To je približno broj tela (2.028) koje je ekshumirao Međunarodni sud za ratne zločine u Jugoslaviji u ovom regionu do 2001. Veliki broj, a možda i većina tih ljudi, stradala je pre pada Srebrenice, tvrdi Branko.

    Pripremanje žrtvovanja

    Pitanje je zašto? Zašto je Bosanska vlada u Sarajevu povukla 18 najviših oficira 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine, uključujući najviše oficire, uključujući Nasera Orića i Zulfa Tursunovića, samo mesec dana pre pada Srebrenice, navodno za obuku u Zenici?Zašto je muslimanska vojna komanda u Sarajevu naredila preostalom delu 28. divizije u Srebrenici, koja je praktično ostala bez vođstva, da krene u besmislen napad na strateški nevažno srpsko selo Višnjica, samo nekoliko dana pre nego što su Srbi zauzeli Srebrenicu. Da li je to bilo da bi se isprovocirao srpski kontra-napad, kao što se više puta pre toga događalo u drugim bezbednim područjima?

    Svedočeći u Hagu, general Sefer Halilović, komandant Armije Bosne i Hercegovine, priznao je da je „postojao veliki broj naređenja da se sabotiraju operacije iz bezbednih područja.” On je takođe potvrdio da je 5.500 članova 28. divizije bilo bazirano u Srebrenici pre njenog osvajanja i da je on poslao osam helikoptera municije u Srebrenicu i Žepu iz Tuzle, kršeći sporazum o demilitarizaciji. (Američka vlada je prekršila sopstveni embargo na oružje dopremajući avionima tone vojne opreme, uključujući i stinger rakete muslimanskim snagama tajnim noćnim letovima C-130 do aerodroma u Tuzli). Halilović je takođe priznao da je Srebrenica osvojena malom jedinicom od oko 200 srpskih vojnika (četnika), uz podršku pet tenkova.

    Ipak, holandski vojni posmatrači su rekli "Njujork tajmsu" da je mnogo veći broj muslimanskih vojnika jednostavno pobegao zajedno sa većinom vojno sposobnih muškaraca dva dana pre nego što su Srbi ušli u Srebrenicu, ulazeći 11. juna 1995. u gotovo prazan grad. Žene, deca i stariji ljudi su u međuvremenu pobegli u susedne Potočare, gde je sa UN dogovoren siguran prolaz pod nadzorom UN za civile do Tuzle koju su držali muslimani, u autobusima koje su obezbedili bosanski Srbi.

    Britanski vojni analitičar Tim Ripli napisao je da su pre osvajanja Srebrenice, holandski vojnici „videli bosanske trupe kako beže iz grada, prolazeći pored njihovih osmatračnica sa potpuno novim protivtenkovskim naoružanjem. Ovaj i drugi slični izveštaji izazvali su sumnjičavost mnogih oficira UN i međunarodnih novinara. Karlos Martins Branko je napisao da „muslimanske snage nisu čak ni pokušale da iskoriste prednost svoje teške artiljerije, pod kontrolom UN snaga u vreme kada su imali sve razloge da to učine... Vojni otpor bi ugrozio imidž žrtve koji je bio pažljivo konstruisan i koji su se muslimani trudili da zadrže."

    Da li su lideri u Sarajevu žrtvovali Srebrenicu kako bi izazvali intervenciju NATO na muslimanskoj strani? To je mišljenje Ibrana Mustavića, šefa vladajuće SDA partije u Srebrenici, ali i njegovog protivnika Hakije Meholića, koji je bio šef policije pod komandom Nasera Orića. Mustafić je kasnije rekao "Slobodnoj Bosni" da su naređenja iz Sarajeva o napadu na armiju bosanskih Srba početkom jula 1995. bila deo smišljene strategije da se izazove intervencija Zapada:

    " Scenario za izdaju Srebrenice bio je svesno pripremljen. Nažalost, bosansko Predsedništvo i Vojna komanda su bili umešani u taj posao. Da sam ja dobio naredbu da napadne srpsku vojnu iz demilitarizovane zone, bez razmišljanja bih odbio tu naredbu i tražio bih od osobe koja je to naredila da odvede svoju porodicu u Srebrenicu, pa bih joj dao pušku i dozvolio da izvede napad iz demilitarizovane zone. Znao sam da su ti sramni, proračunati potezi vodili moj narod u katastrofu. Naredba je došla iz Sarajeva. "

    Izveštaj UN „Pad Srebrenice”, koji je 1999. objavio generalni sekretar UN Kofi Anan, negirao je da je bio postignut dogovor uz podršku SAD da se Srebrenica i još neke enklave u istočnoj Bosni zamene za Vogošću kod Sarajeva koju su držali Srbi. Zapravo, ova razmena je postala ključni cilj američke politike još 1993, tvrdi Branko:

    "(Tadašnji američki ambasador u UN) Madlen Olbrajt više puta je predlagala ovu zamenu bosanskom predsedniku Aliji Izetbegoviću, na osnovu predloga Kontakt grupe. Istina je da su se i amerikanci i predsednik Izetbegović prećutno dogovorili da nema smisla držati ove izolovane enklave u podeljenoj Bosni... Godine 1995, mesec dana pre vojnih operacija u Srebrenici, Aleksandar Veršbou, specijalni pomoćnik predsednika Klintona, rekao je da bi „Amerikanci trebalo da podstaknu Bosance da razmisle o teritorijama veće koherencije i kompaktnosti."

    Problem Alije Izetbegovića je bio taj što je on mislio da ne može javno da prizna da se o tome razgovaralo, jer bi izgubio podršku tvrde linije koja ga je dovela na vlast.

    U intervjuu za bosanski list "Dani", Hakija Meholić, šef policije u Srebrenici, podsetio je da je na bošnjačkoj konferenciji u Sarajevu u septembru 1993. Izetbegović tvrdio da je razgovarao o različitim scenarijima za Srebrenicu sa predsednikom Klintonom. Ovako priča Meholić, saveznik Nasera Orića:

    "Primio nas je predsednik Izetbegović i odmah posle dobrodošlice upitao: Šta vi mislite o zameni Srebrenice za Vogošću? Nastupio je trenutak tišine, a onda sam ja rekao: Gospodine predsedniče, onda nije trebalo da nas pozivate ovde, jer mi moramo da se vratimo i suočimo sa narodom i da lično podnesemo teret te odluke. Onda je on rekao. Znate, predsednik Klinton mi je u aprilu 1993 predložio da četnici (pogrdan termin za Srbe) uđu u Srebrenicu, izvrše krvoproliće nad 5000 muslimana i da onda dođe do vojne intervencije.”

    Meholić je takođe prepričao ovaj incident u jednom holandskom dokumentarcu. Predsednik Izetbegović je kasnije ispitivan o ovom incidentu od strane istražitelja UN i negirao je izjavu u vezi sa njegovim razgovorom sa predsednikom Klintonom. Iako ne postoji način da se potvrdi da je Klinton zaista izneo taj predlog Izetbegoviću, ma koliko hipotetički on bio, bilo je najmanje osam preživelih očevidaca koj su potvrdili šta je Izetbegović rekao delegaciji iz Srebrenice. Ne bi bilo neobično da je Izetbegović odobrio plan na osnovu kojeg bi žrtvovao živote ljudi za cilj, ili da naduva broj žrtava u propagandne svrhe.

    Neposredno pred smrt 2003. Izetbegović je priznao Bernardu Kušneru, iz humanitarne organizacije "Lekari bez granica" i bivšem američkom izaslaniku Ričardu Holbruku da je tokom rata pogrešno optužio Srbe da su držali „logore za istrebljenje", piše u najnovijoj Kušnerovoj knjizi. Tokom rata u Bosni, sve snage - muslimanska, hrvatska i srpska - držale su logore sa ratnim zarobljenicima koje je Međunarodni komitet Crvenog krsta posećivao i kritikovao. „Nije bilo logora za istrebljenje, koliko god da su bila užasna ta mesta,” priznao je Izetbegović Kušneru i Holbruku: „Mislio sam da će moja otkrića da ubrzaju bombardovanje (Srba).”

    „Poređenja sa holokaustom evociraju snažne uspomene i slike, ali u ovom slučaju postoje samo u plodnoj mašti senzacija gladnih medijskih pisaca,” napisao je američki vojni analitičar potpukovnih Džon Srej. „Popularne percepcije o vladi bosanskih muslimana (Bošnjaka, kako vole da ih zovu) stvorila je obimna ratna mašinerija... koja uključuje PR firme angažovane od strane Bošnjaka, medijske znalce i zagovarače u američkom Stejt departmentu.” Do leta 1995. „zastupnička retorika prema vladi bosanskih muslimana u Sarajevu postala je toliko jaka da je uvukla NATO u građanski rat protiv bosanskih Srba.”

    Devetog jula 1995., dva dana pre nego što su bosanski Srbi osvojili grad, predsednik Izetbegović je pozvao predsednika Klintona da spreči „terorizam i genocid” u Srebrenici. Dana 27. jula 1995. Visoki komesar UN za ljudska prava Henri Viland, čiji je tim proveo pet dana intervjuišući veliki broj izbeglica među 20.000 preživelih iz Srebrenice, okupljenih na aerodromu u Tuzli, rekao je londonskom "Dejli Telegrafu": „Nismo pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine.”

    Optuži sada, istražuj kasnije

    Samo tri dana kasnije, međutim, Sud za ratne zločine je objavio optužnice protiv generala bosanskih Srba Ratka Mladića i predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića za genocid, a sudija tog suda Antonio Kasese, ostavljajući po strani svaku pretenziju na objektivnost, nazvao je optužnice „velikim političkih rezultatom... Optužnica znači da ova gospoda (Mladić i Karadžić) neće biti u mogućnosti da učestvuju u mirovnim pregovorima.” Novine „Boston gloub” su još istog dana izveštavale: „Klintonova administracija nije dobila nezavisnu potvrdu o zločinima (u Srebrenici), ali ne sumnja da su se oni dogodili...'Najvažnije je da su su ovi ljudi optuženi kao ratni zločinci,' rekao je portparol Stejt departmenta.”

    „Shvatio sam da je Sud za ratne zločine veoma korisno sredstvo,” rekao je Bi-Bi-Siju Ričard Holbruk. „Iskoristili smo ga da bismo dva najtraženija ratna zločinca u Evropi zadržali izvan Dejtonskog procesa i upotrebili smo ga da opravdamo sve što je usledilo.” A usledila je Operacija "Namerna sila", NATO bombardovanje meta bosanskih Srba u Vogošći i okolini Goražda, predvođeno Sjedinjenim Državama, koje je očigledno bilo unapred dobro isplanirano. „Postali smo muslimansko ratno vazduhoplovstvo,” rekao je jedan američki oficir bivšem reporteru "Njujork tajmsa" Dejvidu Bajnderu. Nepunih sedam dana kasnije, pokrenuta je operacija "Oluja", kada su hrvatske snage uz podršku SAD napale na svim frontovima srpsko civilno stanovništvo Krajine, proteravši 200.000 Srba iz svojih domova, posle čega su redom ubijali uglavnom starije stanovništvo koje nije uspelo da pobegne.

    Operacija "Oluja" je po svemu bila do sada najveća operacija etničkog čišćenja u bivšoj Jugoslaviji. Kršeći rezolucije Saveta bezbednosti UN,m ali uz snažnu podršku i planiranje SAD, Hrvatska armija je onda ušla u Bosnu i sa muslimanskim snagama pokrenula zajedničku operacija etničkog čišćenja protiv Srba u zapadnoj Bosni, kojom je raseljeno još 100.000 civila srpskog porekla. U knjizi "Kako okončati rat", Ričard Holbruk, bivši američki izaslanik, hvali se kako je čak davao savete hrvatsko-muslimanskim snagama koje srpske gradove u zapadnoj Bosni da napadnu.

    Da li je bilo "genocida" u Srebrenici?

    Za razliku od napada hrvatskih trupa, uz podršku SAD, na Zone pod zaštitom UN u kojima su živeli Srbi (Zapadna Slavonija i Krajina), preuzimanje Srebrenice od strane Vojske bosanskih Srba bilo je predvidljiv odgovor na vojne provokacije. Za razliku od hrvatskih operacija "Bljesak" i "Oluja", bosanski Srbi su pomogli da se organizuje operacija sigurnog prolaza do Tuzle za hiljade stanovnika Srebrenice, koji su se opredelili da krenu iz susednih Potočara, gde su bili raspoređeni autobusi. U toku prve nedelje avgusta 1995., 35632 osobe su registrovane kod Svetske zdravstvene organizacije i bosanske vlade kao raseljene, preživeli iz Srebrenice. Da je cilj Srba bio genocid, ili čak genocidni čin, ne bi bilo sigurnog prolaza za civilno stanovništvo. Prema Karlosu Martinsu Branku, „da je bilo unapred smišljenog plana o genocidu, umesto da napadaju samo u jednom pravcu, od juga ka severu – što je ostavilo mogućnost bekstva ka severu, Srbi bi napravili opsadno stanje kako bi se osigurali da niko ne pobegne.”

    Pretpostavka da su srpske snage ubile sedam do osam hiljada ljudi „nikada nije bila moguća”, tvrdi bivši novinar Bi-Bi-Sija Džonatan Ruper, koji je na licu mesta i kroz niz zvaničnih izveštaja tokom više godina istraživao događaje koji su sledili posle osvajanja Srebrenice, i čija su otkrića predstavljena u izveštaju Grupe za istraživanja o Srebrenici koji uskoro stiže. On ukazuje da ima mnogo izveštaja iz tog perioda prema kojima su UN i drugi nezavisni posmatrači bili sveodci žestokih borbi kada su im se pridružili 28. muslimanska divizija i vojno sposobni muškarci.

    Zvanične raspoložive brojke takođe isključuju mogućnost tako velikog broja egzekucija. Osim 35632 registrovana preživela, Međunarodni komitet Crvenog krsta je primetio da je „nekoliko hiljada muškaraca”, najmanje 3.000, koji su pobegli iz Srebrenice sa 28. divizijom preživelo mukotrpno putovanje kroz teritorije pod kontrolom Srba i da su preraspoređeni na druge frontove „bez znanja njihovih porodica”. Holandski vojni posmatrači i britanski obaveštajci iz SAS-a u Srebrenici bili su očevici žestokih borbi između muslimanskih frakcija pre nego što su Srbi ušli u grad. Ovi posmatrači kažu da je u sukobu između muslimanskih muškaraca koji su želeli da ostanu i brane grad i onih koji su sledili naređenja o evakuaciji poginulo njih stotinu, a da su njihova tela ostavljena tamo gde su pala. Oko 700 muslimanskih vojnika probilo se do Žepe i bili su bezbedni kada je taj grad pao u ruke Srba u poslednjoj nedelji jula 1995.

    „Uzimajući u obzir sve ove faktore, da je masakrirano 7.300 ljudi iz Srebrenice, stanovništvo ove oblsti pre nego što je pala u ruke Srba trebalo je da bude mnogo više od 46.000 – što je veliko preterivanje u odnosu na bilo koju verodostojnu brojku iz tog vremena,” kaže Ruper. Patriša Vold, jedna od sudija Tribunala koji su osudili generala bosanskih Srba Radislava Krstića za zločine u Srebrenici, napisla je 2003. članak o ovom slučaju za "Žurnal o pravnoj etici" koji izlazi u Džordžtaunu, u kojem navodi da je, pre napada, Srebrenica bila selo sa oko 37.000 stanovnika.”

    „Sudija Vold je očigledno bila potpuno nesvesna da je prema podatku koji je sama navela potpuno nemoguće da su se dogodili zločini za koje je Krstić osuđen,” navodi Ruper. Prema Majklu Mendelu, profesoru međunarodnog prava na Jork univerzitetu u Torontu.

    Tribunalove tvrdnje o genocidu koji se dogodio u Srebrenici nisu potkrepljene činjenicama koje je otkrio ili zakonom na koji se pozivao. Čak i zaključak iz sudnice da su 'snage bosanskih Srba ubile nekoliko hiljada bosanskih muslimana, a da konačan broj žrtava ... verovatno iznosi između 7.000 i 8.000' nije potkrepljen iznetim dokazima.

    Mandel ukazuje da je Tribunal samo „sugerisao” pre nego dokazao, da je većina (od 2.028) tela koja je Tribunal zaista ekshumirao stradalo u egzekucijama pre nego u brojnim borbama između snaga bosanskih Srba i kolone 28. muslimanske divizije koja se posle pada Srebrenice povlačila prema Tuzli. Međunarodno priznat vojni stručnjak za sudsku medicinu dr Zoran Stanković, koji je pregledao otkrića šest eksperata angažovanih od strane Tribunala, napisao je da nisu poštovane standardne procedure, da neki od eksperata nisu imali mnogo iskustva za ranama nanetim u borbama i da su neki delovi izveštaja „u suprotnosti sa opšteprihvaćenim forenzičkim standardima.”

    Prema dr Stankoviću, mnoga tela ekshumirana iz 17 grobnica bila su poodmaklom stadijuma raspadanja, „sam kostur, neprepoznatljiva i raspadnuta,” bez mekog tkiva i telesnih delova koji bi pomogli da se utvrdi uzrok smrti. „Utvrđivanje uzroka smrti u slučajevima raspadnutih tela uglavnom je krajnje teško i u većini slučajeva nemoguće... Nije dozvoljeno da eksperti Tribunala daju svoje mišljenje o tome i iznose pretpostavke bez osnova u otkrićima autopsije.”

    Neke egzekucije su vršene i to od strane paravojnih formacija i plaćeničkih grupa predvođenih Draženom Erdemovićem, koji je uhapšen u Novom Sadu i predat Hagu 1996. Između 200 i 300 poveza za oči i konopaca iskopano je sa telima, a to su kao što ukazuje dr Stanković, jasni znaci egzekucija. „To je zločin, bilo da je na taj način ubijeno 300 ili 30 osoba, ali koristeći netačan broj od 7.000 i nazivajući to „genocidom” znači da se Srebrenica i posle 10 godina koristi kao političko pitanje,” kaže Filip Korvin, koordinator UN za civilna pitanja u Bosni u vreme kada je Srebrenica osvojena.

    Lažni svedoci, nepouzdana svedočenja

    Međutim, ostali izveštaji o masakrima dolaze od nekolicine pojedinaca bliskih Naseru Oriću, uključujući njegovog rođaka Mevludina Orića, čije su tvrdnje da je bio očevidac tih događaja nepouzdane jer je više puta davao kontradiktorne izjave različitim reporterima. Jedan od svedoka, Samil Hodžić, rekao je Aleksandri Štiglmajer iz „Di Vošea„ da je zarobljen i odveden na „košarkaški stadion blizu Bratunca”, a potom na „veliku poljanu nedaleko od šume”. Hodžić je, međutim, drugom novinaru Roju Gutmanu rekao da su ga držali na fudbalskom stadionu u Novoj Kasabi, ali da su ih onda odveli da ih ubiju, „verovatno u mesto koje se zove Grbavice”. U trećem intervjuu sa Aidom Čerkes iz Asošieted Presa Hodžić je tvrdio da je prošao kroz isto iskustvo kao Mevludin Orić, i da su ih držali u „jednoj školi u Križevićima” pre nego što su ga odveli na egzekuciju nedaleko od Karakaja.

    Neki od ovih navodnih očevidaca rekli su reporteru Luisu Brensonu iz "Sandej tajmsa" i Robertu Bloku iz "Independenta" kontradiktorne stvari – da su hiljade muškaraca ubijene, po jednoj verziji u školi, a po drugoj u obližnjem sportskom kompleksu. "Hjuman rajts voč", koji je priznao da nije u staanju da uđe u trag preživelima ovih zločina, zatražio je „detaljniju istragu”. Međutim, holandski oficir UN kapetan Šute, koji je bio jedini oficir UN u Bratuncu u periodu u kom se navodno dogodilo krvoproliće, rekao je holandskom listu Het Parool 27. jula:

    „Svi svašta brbljaju, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Primećujem da holandski narod želi po svaku cenu da dokaže da je genocid počinjen... Ako je bilo egzekucija, Srbi su ih onda prokleto dobro sakrili. Zato ja u to uopšte ne verujem. Dan posle pada Srebrenice, 13. jula, stigao sam u Bratunac i tamo ostao osam dana. Mogao sam da idem gde god sam hteo. Imao sam svu pomoć na raspolaganju; nigde me nisu zaustavljali.”

    Suđenje generalu Radislavu Krstiću je pokazalo da su Srbi, suočeni sa izgledom višegodišnjeg zatvora, spremni da lažno svedoče kako bi podržali zvaničnu verziju o događajima u Srebrenici, isto koliko i Muslimani. Tokom suđenja, srpski vojni oficir po imenu Momir Nikolić tvrdio je nadzirao masakr više od hiljadu bosanskih Muslimana u jednom magacinu u Kravici, ali u unakrsnom ispitivanju advokta odbrane Majkla Karnavasa, Nikolić je priznao da ne samo da nije dao naređenje, nego nije ni bio prisutan.

    „Bilo je potrebno da mu date ono što (tužilac) nije imao, zar ne?” pitao je advokat odbrane Majkl Karnavas. „Hteli ste da ograničite vreme u zatvoru na 20 godina, to je bio deo dogovora, je li? Quid pro quo ?”

    „Nisam govorio istinu kad sam to rekao,” priznao je Nikolić. „Lagao sam.”

    Ključni svedok koga je Tribunal upotrebio da podrži tvrdnju da su lideri bosanskih Srba naredili egzekucije u Srebrenici bio je Dražen Erdemović, lider plaćeničke grupe koji je uhapšen u Srbiji 1996. pošto je povređen prilikom pucnjave na jednoj terevenki u kojoj je učestvovao još jedan član njegove grupe. Iz niza razloga, bilo bi teško naći manje pouzdanog svedoka od Erdemovića, Hrvata iz Tuzle, koji tvrdi da se nekoliko puta borio u sastavu armije Bosne i Hercegovine i bosansko-hrvatske HVO.

    Erdemović tvrdi da je njegova osmočlana grupa dobila naredbu o pogubljenju muslimana na vojnoj farmi Branjevo nedaleko od mesta Pilica od jednog potpukovnika, ali tom oficiru nikada nije utvrđen identitet. Erdemović navodi da su članovi njegove grupe isplaćeni sa 12 kg zlata, ali nije mogao da se seti ko je obezbedio sredstva. Željan da iskoristi njegovo svedočenje, ali ne želeći da ga izloži unakrsnom ispitivanju, Tribunal je 27. juna zaključio da Erdemovićevo mentalno zdravlje ne dopušta njegovo dalje učešće u procesu.

    Ipak, na osnovu pogodbe sa tužiocima, Erdemoviću je kasnije te godine dozvoljeno da učestvuje u farsičnom pretresu Presuda 61 protiv lidera bosanskih Srba Karadžića i Mladića, procesu „mediji ti sude” u kojem je dozvoljeno da se iznose nepotkrepljena svedočenja bez unakrsnog ispitivanja. Pravni eksperti su jadikovali nad ovim postupkom. Bi-Bi-Si ga je nazvao „cirkusom”, ali glavni sudija Kasese je rekao: „Popuštam pod pritiskom javnog mnjenja” da opravdam optužnice protiv srpskih lidera.

    Erdemović, koji je, kao i Nikolić, priznao stravične zločine, dobio je veoma laku kaznu od pet godina i nije morao da odsluži ni pun termin zbog „značajne saradnje sa Kancelarijom tužioca.” Niko iz te kancelarije očigledno nije želeo da upita zašto bi, ako je uopšte htela da sprovodi nasumična pogubljenja, srpska Vrhovna komanda poverila takav zadatak mentalno nestabilnom bosanskom Hrvatu, koji se ranije borio sa muslimanskim snagama i hrvatskom HVO? Na kraju se ispostavilo da su Erdemovićevi nekadašnji partneri u zločinu služili kao plaćenici u Kongu za francusku obaveštajnu službu.

    „Malo ko izvan srpstva bi se protivio suđenju Karadžiću i Mladiću,” primetio je bivši pomoćnik generalnog sekretara UN Sedrik Tornberi u leto 1996 u "Spoljnoj politici". „Ali, da li je verovatno, obzirom na njihovu opštu demonizaciju i visoka mesta sa kojih su ih se odrekli i osudili ih, da bi imali fer suđenje?” Tornberi je tvrdio da su sudija Kasese i ostali u Tribunalu pozivima na političku akciju „rastegli svoju sudsku ulogu”. Krstašenje i suđenje su dve različite (i nekompatibilne) delatnosti,” primetio je on, upozoravajući da bi „sud mogao da ostavi otrovno nasleđe.” Nekadašnji kolumnista Džordž Žamueli, takođe iz Grupe za istraživanja o Srebrenici, napisao je da je Međunarodni sud u Hagu

    „neka vrsta obrnutog Nirnberga. Princip koji je trebalo da bude ustanovljen suđenjima za ratne zločine posle Drugog svetskog rata – da sprovođenje naređenja nadređenih nije nikakva odbrana – okrenut je naglavačke. Tribunal proglašava da vojnici nižeg ranga koji su činili zločine uistinu nisu dogovorni za svoja dela zato što su samo sprovodili naredbe nadređenih. A šta je dokaz da su sprovodili naredbe? Pa razumljivo je da ne bi radili ono što su radili da im nije bilo naređeno."

    Kada je tokom Vijetnamskog rata otkriven masakr Maj Lai, optužnice nikada nisu stigle dalje od poručnika Kejlija i kapetana Medine. Niko višeg ranga od specijalca Grejnera i redova Inglanda nije optužen za skandal sa torturom u Abu Garibu. Ipak, zato što su SAD i NATO pod dominacijom SAD zauzeli stranu u Bosanskom građanskom ratu, ne samo da su razmere zločina naduvane, nego je odgovornost za ove zloupotrebe svaljena na srpske lidere, bez dokaza da su ih oni naredili ili odobrili.

    Propust da se osudi i podigne optužnica za sličnu vojnu operaciju hrvatskih snaga u Zapadnoj Slavoniji koja je prethodila osvajanju Srebrenice, i mnogo obimniju operaciju „Spržena zemlja” kojom je 200.000 Srba proterano iz Krajine, pokazuje izuzetnu nedoslednost uporednih moralnih standarda. Tribunal je sa zadrškom i nevoljno sudio hrvatskim vojnim oficirima srednjeg ranga umešanim u operacije "Oluja" i "Bljesak", ali zbog američke podrške ovim ratnim zločinima, nije se maklo dalje od optužnica, niti je ozbiljno razmotrena mogućnost da se sudi Amerikancima umešanim u te operacije. Pentagon je odbio da preda satelitske snimke, ali članak koji je nedavno objavljen u hrvatskom časopisu "Nacional", autora Ive Pukanića, tvrdi da je američki predsednik Bil Klinton lično umešan u vojne pripreme tih napada na civile u zonama pod zaštitom UN.

    SAD ne samo da su nadzirale kompletnu operaciju "Oluja", nego su i aktivno učestvovale sa Hrvatskom vojskom u njenoj pripremi i na kraju su direktno pokrenule operaciju. Zeleno svetlo iz Bele kuće i tadašnjeg predsednika Klintona za operaciju "Oluja" dao je pukovnik Ričard S. Herik, tadašnji američki vojni ataše u Zagrebu.

    Visoki zvaničnik UN Sedrik Tornberi ne gaji baš simpatije prema Srbima, koje optužuje da su ga bombardovanjem proterali iz nekoliko različitih rezidencija u Sarajevu, ali izražava žaljenje zbog pristrasnosti koja je otežala rešenje situacije u Bosanskom ratu. „Početkom 1993, stvoren je konsenzus – posebno u Sjedinjenim Državama, ali i u nekim zapadnoevropskim zemljama – da su Srbi jedini zli momci u celoj Jugoslaviji i da su žrtve u najvećoj meri ili čak u potpunosti Hrvati i muslimani. Ovakvo stanovište nije u skladu sa zapažanjima visokih predstavnika UN koji su se smenjivali i koji su bili u kontaktu sa dnevnim događajima u celom regionu; kako me je upozorila jedna ljubazna osoba u sedištu UN u Njujorku, bliska poverljivim dimplomatskim izvorima: "Sklanjaj se – sve je dogovoreno."

    Na osnovu toga da li će Rezolucija američkog Kongresa o Srebrenici biti usvojena u sadašnjoj formi, bez pomena ili osude dobro dokumentovanih zlostavljanja od strane muslimana i Hrvata, videće se da li je i dalje sve dogovoreno.

    Objavljeno u: Defense & Foreign Affairs Special Analysis, Volume XXIII, No. 62 Friday, June 17, 2005





    [1] Džordž Boganić (George Bogdanich) je član Istraživačke grupe za Srebrenicu (The Srebrenica Research Group) koju predvodi pisac Ed Herman (Ed Herman) sa Pensilvanijskog univerziteta (the University of Pennsylvania); Herman je sa Filom Hamondom (Phil Hammond) priredio seriju eseja „ Umanjene sposobnosti: mediji i kosovska kriza“ (Degraded Capability: The Media and Kosovo Crisis). Članovi grupe su takođe Džonatan Ruper (Jonathan Rooper), bivši novinar BiBiSi-ja (BBC), Džordž Šamueli (George Szamuely), bivši redovni saradnik časopisa New York Press , Dajana Džonston (Diana Johnstone), pisac „Krstaški rat budala: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada“ (Fool's Crusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusions), Majkl Mendel (Michael Mandel), profesor međunarodnog prava sa Univerziteta Jork (York University) u Torontu, pisac Fil Hamond (Phil Hammond) sa Univerziteta Saut Bank (South Bank University) u Londonu, istraživači Dejvid Peterson (David Peterson) iz SAD, Tim Fenton (Tim Fenton) iz Londona, Džordž Pumfri (George Pumphrey) iz Nemačke, dr Milan Bulajić, bivši direktor Muzeja genocida u Beogradu, i profesor Vera Vratuša iz Beograda. Gospodin Bogdanić je objavljivao članke o događajima na Balkanu za razne američke publikacije i novine uključujući i The Chicago Tribune . On je sa nemačkim televizijskim reporterom Martinom Letimajerom (Martin Lettimayer) režirao dokumenatrni film „Jugoslavija: Rat koji je mogao da bude izbegnut“ (Yugoslavia: The Avoidable War).



    [2] Komentar urednika : Ne samo da je ovakvo rezonovanje logički pogrešno, u pitanju su i motivi zbog kojih je Haški tribunal doneo odluku da prikaže taj video-snimak. Postavlja se pitanje zašto je u ovom momentu prikazan ovaj optužujući i brutalni video-snimak, dok je taj isti Haški tribunal ranije odbio da prikaže video-snimak 505-te Buzim brigade armije bosanske (muslimanske) vlade, koji je sadržao još brutalnije scene masakriranih tela, spaljenih sela, kao i odrubljivanje glave srpskom vojniku Radetu Rogiću. Kao razloge za neprikazivanje ovog video-snimka Haški tribunal je tada naveo da su scene suviše brutalne za gledanje. Posle prikazivanja video-snimka za koji se tvrdi da prikazuje zločine bosanskih Srba (i koji je uzrokovao hapšenje bar 12 Srba iz te paramilitarne jedinice), Večernje Novosti su nedelju dana kasnije (15. juna 2005.) objavile sliku odrubljivanja glave vojniku Rogiću iz Sanskog Mosta.

  2. #2
    Membre actif
    Join Date
    May 2005
    Posts
    110

    Default srebrenica

    tu veux bien envoyer ce document a tous les médias du monde entier s'ils veulent faire la une quoique a mon avis ils doivent déja savoir tout çŕ sauf qu'ils veulent pas se taper la honte en émettant çŕ ŕ mon avis!!!

    y a un truc que jai pas compris
    le serbe dzordz bogdanic va rendre publique une étude réalisée en collaboration avec d'autres spécialistes du sujet ? OUI MAIS QUAND???
    ZIVELA SCG

Similar Threads

  1. Politika i Geopolitika : Srbija, RS, Vesti iz sveta...
    By abramovic in forum Forum na srpskom
    Replies: 844
    Last Post: 09/05/2014, 22:43
  2. Feljton - Istorija zlocina
    By PsiHoPaT in forum Forum na srpskom
    Replies: 29
    Last Post: 15/02/2008, 13:40
  3. Prijava zbog ratnih zlocina
    By Choup's in forum Forum na srpskom
    Replies: 0
    Last Post: 22/05/2007, 18:15
  4. Sport i politika u Srba
    By regedit in forum Sports et loisirs
    Replies: 0
    Last Post: 26/01/2006, 13:56

Posting Permissions

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •